damir šarac - blog

Intendant Mucalo

2010-06-08T05:01:00.000-07:00

U mome gradu novi intendant. Ako ga potvrdi ministar kulture. Šta se nas tiče, trka je gotova, bez pripetavanja u sridu je uboja Duško Mucalo. Ma ko bi reka. Ko bi prije samo prije dvi godine reka?! Ali ko bi u to vrime reka i da će Kerum bit splitski poteštat, da će Svaguša bit glava Hajduka, da će Damir Karaman priuzet ulične festivale od alternativaca, a da će Nevenka Bečić kormilarit Gradskim vijećem. Šta ti je demokracija... Nekoć simpatični trgovci, pekari, autori poskočica, postaju ugledne face u skupin veštitima, otvaraju izložbe, upravljaju kulturon, ćakulaju s nobelovcima, komandiraju svime šta se u Splitu radi. Ko bi reka...
I sve pošteno. Zaokruženi, izglasani, postavljeni, sve po pravilu zakona i struke. Tako i Mucalo. Odma smo skočili: ma di će ono šareno, nasmijano i raskalašeno biće s kulturnim projektima tipa 'Anka Vegetarijanka', 'Mi smo širili evropsko jedinstvo' i 'Radnička odmara se klasa', koji su bili sublesasti i prdecavi čak i za Splitske lakonotne festivalije upravljat dalmatinskim hramom kulture. Pa smo nastavili: montira ga je Kerum, da mu je najprije ključe Krnjevala, a onda i Teatra, jer oće skupo zemljište u Plinarskoj. A je šipak! Kazališno vijeće ga je uvelo u posal: Sanja Erceg-Vrekalo, Branka Papak, Marko Pecotić, Ivica Pervan, Joško Čelan. Sve ljudi s imenon i prezimenon, poznati gradu i svitu. Lipo su napisali u obrazloženju; čovik je 'pokazao da u potpunosti razumije složenu problematiku kulturne ustanove' i 'iskazao veliko iskustvo u ovoj djelatnosti, zrači ljudskom zrelošću, optimizmom, velikom radnom energijom i motivacijom'. Jel tako? Doda bi još izvještaj mojih kazalištaraca koji su ga zadnjih miseci viđali svaki dan na predstavama, točnije, od Pokladnoga utorka - kad mu je isteka mandat Meštra krnjevala - kako se trudi nadoknadit i povatat sve šta je propustija. Oće li uspit? Radi se - komentira Jure Pavičić – o znanju koje se stječe desetljećima rada u profesiji, o praćenju repertoara od Edinburgha do Moskve...
Hm, 1979. je za splitskog intendanta postavljen Ivica Restović, tridesetogodišnji pravnik bez kazališnog iskustva, i osta do kraja 1990. Kad ga je zaminija (kulturnjak) Ivo Sanader. Restovićeve godine ostale su ipak zapamćene ka ponajbolje, sritan spoj struke i sposobnosti.
Ali standard je sad drugačiji; Kerum je poništija politiku u Splitu, bez stranke i stranačja osvojija je vlast i podilija je s najbližim ljudima: sestrom, rođacima, poslovođama, susidima, prijateljima s balota... Na kraju i sa Mucalom. Kojega mu ipak predlaže struka, ono Kazališno vijeće, ne zaboravimo. Jednoglasno. U ovoj su trci popušili i neki kandidati koji se godinama bave teatrom od Urala do Perua, oni iz Pavičićeve vizije. I šta ostaje Kerumu nego da prihvati. Jer ljudi iz komišjuna su baš uprli za Mucala. Čuli su unutrašnji glas.
Kad vanjskog nije bilo. Kulturni građani i ostatak struke koja nije u onome Vijeću šutili su. Oni će grintat ovih dana na kavama, i kako vrime dalje ide sladit će cilu štoriju cukron apatije. I plaćat milijune za HNK, da ga imaju samo u njihovom gradu. U kojega skoro da i ne idu. Najbolji je dokaz broj sidalica: manje ih je danas (točno 663) nego 1893. kad je otvoren, a stanovnika je bilo ravno deset puta manje.
I ka takvima, teatar će bit po našoj miri, dobri čovik Mucalo je najavija ka iz topa: dva klasika, jednu komediju, dvi opere, četiri drame i jedan balet. Ostalo ćemo pratit uživo.

Cukunski posli

2010-02-19T04:48:00.000-08:00

U mome gradu krnjevali. Dva, tri, četiri...kako ko broji. Ajme smija. Najkomičnije je šta mi u prvi čas popizdimo, zapinimo, zajapurimo se, dobro izlajemo jedni na druge. A onda sve završi u salvama smija. I uvik je isto, jer ne možemo znat šta će bit poslin. Tako i sa krnjevalon. Kad je Kerum odlučija da će ga prvi put u povijesti grada organizirat, ne građani, cukunske i krnjevalske udruge, nego poslovođe iz Banovine - odma smo se podilili. Bar na tri skupine. Prvi su s postolama skočili u guzu poglavarima, drugi su rekli da će radit svoj, trećima je bilo sve isto. Tili su se samo zabavit. Di se onda smistit. Kontra, jasno, uvik kontra. I zabavit se, uvik zabavit se. To je značilo ić na sve. A je li krnjeval ili nije. Čoviku s Mediterana je u genima potriba da se bar jedanput godišnje obuče u veštu i čini nered. Ono šta nikad ne bi. Ono šta sanja cilu godinu. Ono šta ne smi.
Prvi dan je bila subota, Petar Grimani i Udruga Spli'ski krnjeval bez kune su organizirali maškaradu na Peristilu. Pero Šaman je sa Crvenin Domagojem prvo bubnja cili dan po gradu, a onda oslika one gadne daske pod kolonadama, a jednoga je šarenoga, malo bumbanoga mornara dobija i ulaz u katedralu. Neki su se bunili da nije red. Kako nije, ol i popima nije krnjeval?! Ako se nećedu maškaravat, moradu se bar najidit! Svita – malo i ništa. Ko će, ne znan, tlaka mi je, slično... Al niko ne prilazi, niko ne bi da ruku. Muzika je bila savršena. Nešto se i plesalo.
Vidin jednoga poznanika, splitsko-zagrebačkoga šminkera sa dvi uf cure. Zaletija se, pita oćemo na piće. Onda je zasta.
- Može, mene niko neće poznat, jebe me se...
- Al mene oće – proradila mu je savjest.
Ništa od vas, ajmo dalje. Ovakve će nas u subotu navečer primit jedino – maškare. Srićon je bija tradicionalni novinarski maškarani tulum. Dočekale su nas pomamljene žene, sve u nekoj gotici i švoranjskoj robi. Pravo mi je bilo neugodno prvi čas. Poslin vataj šta ima.
I u nedilju san bija u maškare, ne splitske nego sutinske, od onih po pravilima starima trista godin. Erotika, tradicija, pobožnost. Najprije mole prid crkvicon, a onda mladi momci nosaju mladi jablan, kojega kite mlade cure. Sve je jasno. Njihovim ne upravlja općina, zato se vrhunski zabavljaju, prid svakon kućon nešto ćoknu i popiju, zapivaju brezobrazne pismice, i tako tri dana, po Sutini i okolici.
Doša je Pokladni utorak. Dvi parade. Druga je i maska – svitlija perika, malo optimizma, peace čoviče. Kerumbal sa tunelon i pivcon ka Krnjon. Ka šta san i mislija: bez veze sa gradon. Nula bodova. Drugi maškarani procesjun predvodila je Torcida u suradnji s gradskin udrugama; Krnje je K s glavon od Keruma. Kratko, jasno. Oba su izgorila. Jedan na Malome mulu, drugi na Matejuški.
Kiša je upropastila ulične feštice, zaplesali smo malo na Voćnome trgu, pod Prokurativama, u Zanata, pa u Quasimoda. Bilo je puno maškaranih. Ej, šta je lipo uletit curama pod maskon, ni njima nije mrsko. Da nas nisu iznili, još bi bili tamo. Ovogodišnji se eksperiment pokaza odličnin: kad ti ukredu Krnjeval, ne plači, nego radi drugi, treći, peti... Ne popuštaj ni maškaran. Tako se brani pravo na krnjeval, pravo na šentencu, pravo na grad. Pravo na sebe. Na čovika. Opet smo nadmašili sve ostale. Di ćeš luđe – u našemu mistu i od krnjevala smo uspili učinit krnjeval!

Maratonci, ne dajte se

2010-01-17T07:30:00.000-08:00

U mome gradu, svaki dan, svake zore i svako popodne, pet uri trču četiri momka, Hajdukovca. Zašto trču? Za čin trču? Neman pojma, nisan sportski novinar, ali vidin da za balunon ne trču. A to in je posal. I zato mi ih je žaj. Uprava je objavila da će Dario Jertec, Marijan Buljat, Hrvoje Vejić i Anthony Šerić trkat sve dok ne pristanu da in se smanje ugovori. Ili, valjda, dok ne krepaju. Jer da su in plaće previsoke, a slabo igraju. Aha, tu smo. Pa tučedu kaluni po njima sa svih strana; u štampi in se objavljuju plaće, uspoređuje ih se sa radnicima ovin i onin, ćiri jin se u takujine. Mene je mater učila da je virit u tuđi takujin najgrezija stvar na svitu, osim ako meni nije ukreja.
Pravo me naučilo da su na ugovoru dva potpisa; tih igrača i nekoga iz Uprave Hajduka koji ih je doveja i da jin tu plaću… Zašto onda taj gospodin, to 'ime i prezime' ne trče svake zore, ljudi moji?! Zbog čega ova četiri momka ne bi primala plaću koja in piše na legalnome ugovoru? Radi čega ih se maltretira i javno linčuje? Ol su oni jedini krivci za ono šta se događa na Poljudu? Postoji li civilizirani način da se ugovor raskine? Ili će druga faza bit da ih se strpa u portapak i ne pušta vanka dok ne raskinu ugovore? Oćemo li svi ugovore vanka, pa ko bude ima više šoldi nego šta je da goli, učinija asistencija, i smistija duplih pasova, neka ide kopat rovove i tucat stine. Dok ne raskine život ili ugovor.
Nisan ovo očekiva od 'poduzetničke' uprave Hajduka, koja je dosad mogla naučit da je u poslu i na sudu ugovor svetinja nad svetinjama. Zato, maratonci moji; Jerteci, Buljati, Šerići i Vejići, kaskajte, veselite se i upirite. Učinite i dva skleka više. Mladi ste, neće van ništa bit, a puno ćete učinit za pravnu državu. Sve dok van pištolj ne prislone na čelo. E onda, kako znate…

Najnoć

2010-01-01T12:41:00.000-08:00

U mome gradu zrak je bija za sidit par metri od mora i gledat misečinu. Malo vlažan, ladnjikav i čist, baš stavljen na miru. U ciloj stvari gnjavaža je bila samo Nova godina, fešta kad ti se fešta i ne fešta, cerenje kad ti se ceri i ne ceri. Da nan bude boje. Na jedno misto znan da bi ispalija do ujutro. Ajmo onda na sve. Pressice u žep pa po redu, stari novinarski recept kad se traži zabava u ovakve dane. A oni zrak vuče… Da ga se ne gadi duvanima, smradon alkohola, masnoćama i aditivima. A oće. Poslin zaboraviš.
U sedan uri u 'Kroma' smo nazdravljali prvin pivama, i učili novu Torcidinu pismu, na onu Guantanamera: 'Nije-nego-nega, ooo, nije-nego-nega, ooo' pa potvrda: 'Uzdržan!' Ismijali smo se, pa u stan po još fetu sira, pršuta i francuske. Ima i doma, al s ekipon triba. Onda treća postaja; u dragoga prijatelja XY i žene mu XX. Usrid svečane spike i salate od hobe poruka na mobitel. Pa stanka. Pa ozbiljno:
- Ja bi sad popizdija, devet je i kvarat, Stara Godina, a meni pišu s posla. Pa da ne bi… - ispalija je XY.
- Ma odjebi ih, oćedu ti poručit da i sad neko radi tamo u toj golemoj korporaciji, i da taj neko misli baš na te. Žele da se snervaš. To ti je zlo današnjega kapitalizma, traže da budu vlasnici tvoga ciloga života. Jedino moš ne mislit na njih - tješimo ga. Nije bilo teško, smij se vratija, mogu nan puvat… A poslin ćemo vidit.
Ostavljamo ih vedre, stiže in drugo društvo, a mi jurimo jer i TBF juri. Večeras su bilokalni, poslin nastupa u Splitu, lete u Rijeku.
- I sad se priča samo o tome TBF-u, tamo-vamo lete, koji je to sad đir, neka šminka...
- Nije o njima nego o avionu, da idu kombijen, ne bi ni zna… Imali su svirku u Rijeci, ovi ovde su tili da nastupe po svaku cijenu. Pa će nastupit, šta, leteći, posal je posal.
Leteći nas eto i prid Arenu u Lori, nije baš gužva. Osin na ulazima di su se hrpirali zaštitari.
- Možemo li uć, novinari, evo pressice…
- Ne more, šta će mi to, moš tako dat i zdravstvenu.
- Al nije zdravstvena, nego…
- Ne znamo mi ništa, odbij.
Malo smo tiltali. Ili je naše vrime prošlo, ili smo stvarno postali gnjide. Nema tome puno, pressice nan nisu tribale, znali su da novinari dolaze, snime, odu, čuli su za njih.
U utrobi nedovršene zgrade puše ka na đigi. Sad mi oni vitar smeta, zaklanjamo se livo, desno.
- Daj amo ća, ne želin unutra.
- Moran snimit brale, dokumentirat…
- Vidiš da nas ne žele, ovo još nisan doživija, nismo dica čoviče.
- Doće Ćikareli, sad san ga zva.
- Doli svira, a di je on? Veže kravatu doma?
- Aj smiri se, pari mi se da je ovo.
Fini nan je gospodin prid srebrenon bemburon izbrojija karte.
- Tili bi se vratit iza ponoća, vidit party…
- Aaaaa, to ćemo onda rješavat. Doćete u VIP.
- Onda će nas na rendgen poslat…
Greška. Ispipali su nas već ovde.
- Šta je ovo veliko?
- Mala lumbrela, kiša će.
- Jesu ovo petarde?
- Di ću ja bacat petarde, da se ubijen. Mobitel.
Unutra. Doli, niza skale, uza skale, crvene, narančaste, žute, željezna vrata jedna, druga…
- Ako se izgubin zovite mi GSS.
Kroz hodnike se čuje da nešto nije kako triba. TBF nekako u bluesu. Parter. Da, jasno.
- Ajme. Ima li dvista ljudi?
- S nama i njima gori.
- Di su?
- Doma, kripe se, ko će ić u osan i po na doček, i to na party?
Sviraju oni dobro ka i uvik, rade ljudi, nama nije dobro. Mlađo nas vraća u stvarnost:
- Svitu, sritna van nova 2010. Volite se, evo još 'Smak svita'.
- A baš.
I gotovo. Mlađo:
- Idemo van ča svitu. Javit ću van se svima u gradu!
Tražit ćemo i kavu, kad već nudi, i da prizna jel u Rijeku bija bolji doček. Točno je 21.42, opet smo u polutki zgrade koja će jednom u budućnosti možda i imat smisla.
Idemo dalje u vižite, kod Bojana i Zrinke na Skalice, tamo su još Saša i Martina.
- Skužili smo da će nan ovde bit najbolje, al nećemo vas izneredit. Dajte nam azil na po ure, ne znamo di ćemo.
Kumpiri i hoba pod pekon baš kako triba, par pića, dva duvana i balkon s onin vitron. Koja je ovo mogla bit večer… Plan je 'Sky' na vrju 'Jokera'.
- Jel baš moramo…
- Rekli smo na sve, ti si upira!
- Aj.
Tamo smo upali ka čokolada u brujet. Svi u veštite, piva Grdović, stariji svit, vidi se da su se cili dan sređivali, sliči na finiji pir. Opet zaštitari, opet ne puštaju.
- Parite teroristi, provaj me razumit.
- Razumin tebe, ali ne razumin sebe…
I opet organizator, opet ulazimo, i opet znamo da nan nije misto tu. Slika dvi, biž.
- Oćemo opet u Bojana?
- Pusti ljude tovare bezobrazni.
Sad nan je i Riva dobra. Tamo nas neće pipat jači. Pa i nije bilo loše, svita dosta, kap ovde-onde, Cetinski, ponoć, ljubljenje sa svima oko sebe, Kerum, par riči. I to priko vatrometa, ništa nismo razumili šta je reka. Ma kako mu je palo na pamet čestitat dok tuče vatromet u Splitu. Ka da ne zna da tih par minuti iljade kipova gleda samo u nebeske eksplozije. I uzdiše:
- Aaaaaa… Aaaaa… Eeeee…
Zato naše vatromete nikad ne propuštan. I kroz najveću gužvu prolaziš po pive. I bilo je dobro, vatromet i pivo. Vrime za tradiciju: ponoćna izložba u Fotoklubu, drage foto-čunke i prigriz.
Oko jedan i po opet napadamo Arenu. Ćikareli nije omanija; garaža, zaštitari koji nemaju pojma ko smo i šta smo, jer su se oni od maloprije zarotirali. Al unutra smo, u liftu, treći kat, VIP-lože. Po ložama nešto svita, nešto poznatih, nešto novih, nešto šminkera. Ostavljamo jakete na sigurno, pa doli, na salbun. Partijanera je par iljada, ali ne krcato. A 'Ministry of sound' dobro klapaju, zvuk je savršen.
- Najbolje je ikad, ali jebeš party kad mogu u svakome trenu vidit di mi je ekipa – viče poznanik Ferdo iz mraka.
- Ajde pleši i muči, kad ćeš ih opet vidit.
U ritmu tam-tama bi se udaljili iz Lore, ali opet zaštitari.
- Ne more unutra!
Ne damo se, ne opet:
- Evo kartica za VIP kume.
- Al nije to taj VIP, vi ste doli, vidiš niz hodnik pa zadnja vrata
- Ma jakete su nan unutra, kako smo ih ostavili tako bi ih i uzeli čoviče. Idemo ča.
- Ne znan ja ništa.
Nebo nan se smilovalo, otkrili smo da se jednome od nas u žepu kartica pritvorila baš u tu koja nan triba, i mrga nas pušta. Nije ni njima lak posal, stvarno to mislin. Nećemo se vraćat, pa in po redu srdačno čestitamo. Nije in lako.
Izašli u kišnu tminu… Po grada nema letrike.
- Možda ima u stanovima, samo su išli leć!
- Nema, vidiš da ne svitlu svićice po balkonima.
U 'Četiri i po sobe' ima. Napokon smo odanuli, uvalili se u kauče ka pribijeni, koke nas dižu za plesat.
- Ne mogu sestro, da ti pričan di san sve protrča večeras ne bi mi virovala. Daj sist i šta popit.
- Di ćemo dalje?
- Najdalje!
- Ej, baza, otkrija san da nisan potrošija ni kune. Ili su me častili ili ste vi plaćali.
- I još cilo vrime pizdiš…
Dilimo se, polovica nastavlja dalje, moja skupina će malo doma. Nema straja, imamo Novu, a i lova se vratila nedirnuta. Nesta mi je oni vitar.

Moj Zagrebe: Štakornjaci & luksuznjaci

2009-10-24T06:30:00.000-07:00

U mome gradu i za pantagane želin da ima mista. One najofucanije i najjadnije. Šta oću reć? Ništa novoga ja, ali moj me zagrebački kolega, koji je davno bija i dobar uzor zalipija. Piše prin par dana ovako: 'Na otvorenju C… najluksuznijeg trgovačkog centra Zagreba, s velebnih terasa, koje se smatra najatraktivnijim dijelom Prebendarskih vrtova, uzvanici su se – nakon razgledavanja luksuznih trgovina, kafića i barova – skandalizirali pri pogledu na straćare zastrašujućeg izgleda na suprotnoj strani Tkalčićeve ulice. Nevjerojatno je da Grad Zagreb u svom najužem središtu, u pješačkoj zoni kojom prolaze turisti, trpi taj nakaradni štakornjak u graditeljskom, urbanističkom i kulturološkom srazu s Centrom Kaptol, Cascadama i cjelokupnim izgledom većim dijelom uređene Tkalčićeve.'
Pa nastavlja dalje kako to 'narušavanje izgleda grada' triba riješit tako da Grad ponudi cijenu vlasnicima, a ako neće, jer ima tu i mrskih špekulanata, izvlasti ih. I noga u guzicu. Iz štakornjaka.
Ma čekaj… Pročita san opet, pa još jedanput. Oni su gledali s teraca luksuza i lifestyle centra, ma šta ti budalasti izrazi značili, i molin te lipo – skandalizirali su se! Štakornjacima! Onda su, jel, bića koja u njima žive – štakori, pantagane, šporki miši iz govana kanalizacije koje triba prigazit kristalnin takon, a onda ih zapišat s vrja Prebendarskoga lifestyle vrtla! Pada mi na pamet rasprava iz Marinkovićeva 'Kiklopa', kad Fašist uvjerava Građanina da jedan invalid koji je na Jelačića placu prodava novine i vika 'Njutanji list, Njutanji list', nije dostojan života jer je nakaza, nakarada, štakor. Nije vridan – pribacimo se iz 1940. u 2009. godinu – graditeljskog, urbanističkog i kulturološkog (brale…) sraza sa luksuznin trgovačkin centrima. U kojima se, ako mene pitate, punin plućima udiše prdež i znoj mušterija, triput izmišan kroz makinje za ventilaciju.
Pada mi na pamet kako danas milijuni turista, onih istih o kojima piše stariji mi kolega, padaju u afane od lipote dok gledaju štakornjake koje su Salonitanci učinili od prilipe, božanske i carske palače Dioklecijanove. Izmrvili je, priklesali i učinili jadne kućerke koje se samo u srednjemu viku mogu zvat plemićkin palačama. Kako se slikaju po Getu, u koje su se jedva utisnuli Žudini, činu filmove po Velome Varošu di je živila teška sirotinja skupa s kozama i tovarima. Pokazuju kad dođu doma kako je cila Dalmacija isklesana u stini, pa te kuće onda i nisu kuće nego – špilje. Za stoku i pantagane – jel moj druškane u toplome izlogu lifestyle centra?
Kućice od ćerpiča svojih sugrađana nazivaš štakornjacima, samo zato jer nisu bili te sriće da ukeširaju nešto velikoga iz državnoga ili lakovjernoga džepa, pa guzove rasprostru po nebeskin kvadratima podsljemenske zone i drugin uskurčenin kvartovima mile nam i velebne metropole. Koje štakori s dna Tkalče i vrja Geta vide samo u nastranin sapunjačama i reality jadu o zlatnoj ze-ge mladeži.
Ima bit da se vrime prominilo, samo ne znan di san bija kad se navijala ta ura. Nekad su novinari rado ulizali u te 'štakornjake' - prevedeno na naški - dalmatinske vukojebine i bosanske vilajete, tražeći priču. Da čuju šta čovik misli, šta ga mori, di je istina. Ako ništa, da malome svitu daš malo važnosti. A na koncu, ti su ljudi iljadu puti zanimljiviji i ljudskiji od klonova po uglancanin butigama s manirima falše gospojštine. Govorilo se važno: kad je narod falija?! Je, ima bit da je gadno falija. Sad ih novinari, gore od svih žandara, gonu vanka. Šta ne rasprodaju to malo blata i zemunica, kako ih još časti moj lifestyle kolega. Pa da turisti i gosti luksuznih luksuza s imenima na degeneriranome luksuznome engleskome, ne moraju gadit svoje luksuzne poglede kroz luksuzne izloge. I da se tu, big brother moj, izgrade luksuzni dućani za luksuzne ljude novoga, luksuznoga doba! Ima bit da su skroz ludi. Ka i ja. Koji bi te nakazne rupe u kojima stojidu nakaze, a ne ljudi, nazva ambijentalnon gradnjon staroga Zagreba. Pomoga in da je obnove i uklopija u tu Tkalčićevu. To bi želija mojoj Tkalči ka šta želin mome Velome Varošu, Getu, Dobriću, Radunici, Manušu, malin lipotama maloga, tihoga i dobroga svita. Zbog kojega i jesu takve... Hahaha! Ma daj, Šarko… glup si ka pantagana!

Hajdučija

2009-08-10T05:54:00.001-07:00

U mome gradu navijačko ludilo. Puno je i za nas u jednu večer: Hajduka stukla neka Žilina, trenera stuklo srce, Torcida želi stuć igrače, lik u svečanoj loži vadi pištolj, put Keruma leti bocun...
Na kraju se ništa nije stuklo. Osin volje. I par katrigi. A to je i tako relativno. Cili je grad pobisnija. A kako je zapinija, tako može i zacenit od smija. Zašto ne bi?! Par dana poslin još jedan šok – klub upa u u koprivničke koprive, pa pocrvenija od srama i boli kad je izgubija od Belupa. Sad se skandira 'Ravno do dna', a novine narančastin slovima škapulaju – nije na dnu. E sad, je li ili nije?! Pa naravno da nije. Živi je dokaz da se život vrti u krug. Drame Hajduka pratin alternativno, priko televizije, novina, radija, blogova, komentara pod tekstovima na portalima... Ka građanin ne dan da mi neko dira u suvlasništvo nad Poljudon i onih 50 posto u klubu. Centimetar, ali moj. Pa me toliko i zanima, ne rigan vatru i ne afanajen kad je loše. A drago mi je kad je dobro. I šta vidin s te vidilice: krug, isti ka oni s centra. Red sritne euforije kad se dobiva, red bombi, rašpi i livorveri kad krene po zlu. Kad je dolazija Kranjčar ubolo me u srce šta je tabla 'Split' prominjena u 'Nikograd'. Kad je odlazija Krešić bilo mi je krivo šta stručnoga čovika tira kriminal. Svaka dva miseca kad se minja trener pitan znalce: a zašto ga minjaju, ko može popravit višegodišnju štetu i dovršit svoj projekt u par sedmica? Oni kažu – nek se minja, doće bolji. Pa i taj bolji za petnajst dana pakira kufere. Kad krene loše, oni bi užižali stadion, kad fali para minjali bi mu ime, kad je dolazija ovi Andabaka neki, uvjeravali su me – zna on šta radi. Za misec dana i njega su proklinjali. Kako Hajduk dobiva utakmicu za utakmicon, broj ljudi na tribinama raste, raste, raste, sve do atmosfere koju cila moćna Evropa ne može napravit. Tako kažu furešti, i dive se Torcidi. A kad igrači počnu padat, Poljud se pretvara u grotlo pakleno. Evo sad je takva, požarna faza. Zato triba počet uživat u tome. Gledajmo studenin razumon: isto ka šta je Split jedan - u svjetskin razmjerima – trećerazredni grad, po bogatstvu, lipoti, sadržajima, događanjima, tako je i Hajduk jedan trećerazredni klub. A nama su u glavi i Split i Hajduk prvaci svita, takvi će dok je svita i vika ostat. Ma po svemu! Pitajte recimo, mene. Glavu na panj za Split i Hajduka. Onda, eto rješenja za ovi rebus, eto epicentra svega. Ako je nama lipo ovde, u ovome gradu i s ovakvin klubon, šta bi se više brinuli. Danas smo bisni ka pasi, sutra će nan klub dobit par utakmica, pa ćemo bit sritni i klanjat se, pritvorit se u najbolju publiku u svemiru, nosit ih na ramenima, crtat ih po zgradama... Jesmo li onda normalni? Ka da moramo bit, ovo je Split. I ovo je Hajduk. Otkad je svita i vika. Isti su, i pape i dida...

Sponzor, a ne Poljud: plati i krsti!

2009-07-13T08:53:00.000-07:00

U mome gradu minjat će se ime stadiona. Kažu tako, a nadan se da neće, ali u mome gradu stalno se nešto minja. A minjači su najžešči na ono šta su zatekli kad su se spustili u grad. Je li fasada crvena - daj žutu, je li ulica kamena – nalij cimenat, je li varoška kuća bila bez balkona – pružaj balkon, stavljaj inoks. Najnoviji primjer: je li kraj hotela Park bija zeleni park – naspi tucanik i stavi žicu. Ni crkvenjaci nisu za bacit; oni su ukinuli procesiju na svetoga Duju, gradskoga zaštitnika, nakon ko zna koliko stoljeća. Šta je stvar, pojava, građevina, običaj stariji to se slađe minja. Ne razumin. Po meni je to karakteristika barbara. Po njima ja san primitivac, malograđanin, konzerva. Možda. A vidija san Italiju, Španjolsku, Portugal, Češku, šta ja znan, vidin da se tamo kurče s onin po čemu su posebni. Staro štite, novo grade. Jedno i drugo čuvaju. Engleze neću ni spominjat, oni bi globalizirali cili svit, sve bi upakirali u istu kartu, a još imaju kraljicu i voze je kočijama. Okruženu vojnicima šta nosu medvidiće na glavi... Da in šta takneš, oči bi ti iskopali.
Ajmo malo vidt najslavnije: rimski Olimpico, milanov San Siro, londonski Wembley, madridski Santiago Bernabeu, barcelonski Camp Nou, riov Estadio do Maracana, pariški Parc des Princes... Cili svit in se klanja. Neki su u zadnje vrime i prominili nazive, pa je u Hamburgu sad HSH Norbank Arena (bivši Volksparkstadion, pa AOL Arena), Munchen je dobija Allianz Arenu (novi, izgrađen 2006.), kad je Arsenal priselija sa Highburyja 2006. doša je na Emirates Stadium. Sve sponzorska imena, a najdrastičniji je, i našoj pameti najbliži seviljski primjer: staro ime Betisova stadiona Benito Villamarin (po slavnome predsjedniku kluba) prominjeno u Manuel Ruiz de Lopera, po najmoćnijemu lokalnome poduzetniku. To!
E, sad, u čemu je stvar. Poljud. Kaže šef Hajdukova marketinga Cicarelli (nadan se da nisan falija napisat sva dupla slova), da je pokrenija pionirski projekt. Na vrju kojega će poduzeće šta da najviše para dat i ime stadionu. Kako mu ćefne. Mislija san da zajebaje. Da se Poljud više neće zvat Poljud... A Torcida će valjda pivat:
- Na Konzumuuu, na Konzumuuu, sa druge strane Tommyja... (jer i Marjan će ubuduće dobit sponzora, izabra san ove firme jer imaju dobar broj slogova).
Zoven kolegu Damira (po Slobodne su Damiri, ne biste virovali, a ovi je još i Torcidaš), pa pitan jel ovo neka šala.
- Daj ne budu primitivan i skučen (evo ga!), razmišljaj malo šire, ti bi sve konzervira. Ako će dat milijune, neka ga nazove kako oće!
- Neka da milijune, zašto bi minja ime?
- Zato, pizdo, šta će Hajduk onda nešto napravit, kupovat će igrače.
- Ako ti nađeš sebi sponzora, oš prominit ime? Pa moš nešto napravit, otvorit kafić i dignit pare, samo se nazovi Ariel Bez Fosfata. Može?
- Neka ga sruše, neka naprave novi, samo da pare dođu.
- Neka ga sruše, zašto bi minjali ime? Oće Torcida minjat ime ako nađu sponzora za bengalke i transparente?
- Torcidi ne tribaju pare ni sponzori.
- Zašto, isti je princip. Ime za pare.
- Nije isti. A i šta ti govoriš o tome, kako puno dolaziš na stadion...
- Ni na Kozjak se ne veren, pa ne bi tija da mu prominu ime.
- Jer si konzerva. I ne razumiš kako stvari stoje...
Sad san razumija; stvarno ne razumin. A nisan protiv novoga i napretka, ali san protiv da se radi novoga gazi starije. I obratno. Glup san ka mazgun. I tvrdoglav, ne bi parama dopustija da minjaju imena po Splitu. Razmišljan ka don Frane Bulić: Poljud – latinski paludis - močvare, Gripe – od kamena tupine, Radunica – po potoku, radunu, Spinut – spina, drača, Manuš - po ilirskome plemenu Manijaca, Žnjan – po rimskoj podjeli salonitanskoga i splitskoga polja...
Šta san tija reć? Svi su nazivi splitskih kvartova stari i po dvi iljade godina, grčki su, ilirski, rimski, rvacki i slavenski. Oni su memorija, blago koje priča bolje nego sto knjiga. Pametan neko se sitija da će in produžit život ako po njima nazove škole, stadione, dvorane, mjesne zajednice, bilo šta o čemu ljudi govore i pišu. I mislija san dosad da je bija u pravu. A sad mi kažu da nije. Otac Marketing i mater Para će prisudit šta je najbolje. A konzerve triba otvorit, razvitrit, oprat ih fosfatima. I kupit, sve kupit. Danas Poljud - sutra Split (grčki: brnistra, žuka). Kako će njega nazvat? Nebitno, neka plate i nose.

Dilja i nedilja

2009-06-21T11:36:00.000-07:00

U mome gradu opet radna nedilja. Koja srića grade moj! Sad smo riješili sve probleme i nedaće, sad smo se prosvitlili, sad ponovo 'praznimo police i punimo kolica, osmjeh blista s naših lica' (kupljeno na akciji u Maxonu). Koja šetnja po Marjanu, koje veranje po Mosoru, koja misa, koji picigin, koja kava u Getu, koja muzika, koje kino, koje brbljanje u ladovini arzelinke, koje dolaženje sebi, lađenje kartice, odmaranje keša… Koji ti je narode?! Nema odmora, kupuj, arči, troši, zadužuj se, kad ćeš ako neš u jedan jedini slobodan dan. Koji imaš za sebe. Je, ovo ga imaš za sebe, na! Drž tvrdo, imaš ga za kofu i stalaže, za beskrajno lunjanje po hramovima kapitala, za udisanje stoput prodisanoga zraka, iljadu puta provučenoga kroz ventilacije, milijun puta isprđenoga pa olađenoga. Sve da bi tebi bilo ugodnije, da bi lakše, bez znoja i čistih misli izbrojija papire na blagajni, provuka karticu, odgodija plaćanje za misec. Pa misec, pa misec, pa misec.
Nisan od talibana koji upiru u neradne nedilje da bi se punile crkve i džamije, jer ko oće ić tamo, ić će kad oće i može. Uostalom, nisan primjetija da je bila veća gužva isprid crkava kroz ovo vrime nediljanja. Ali znan šta san vidija svojin očima: u Austriji, Njemačkoj, Danskoj, Švicarskoj… Zatvoreno. A ne virujen da je radnicima tamo loše i da radi toga dobivaju otkaze. I da je građanima teško jer nemaju jedan dan di trošit. U Italiji se u jedan bot popodne zatvara sve, restorani i butige, pa ako nisi obidva, moš krepat od gladi dok se gazda ne odmori. Centron Berlina san urama hoda u nedilju ujutro dok nisan naša misto za popit kavu. I to je drža jedan Židov, koji ne radi na – šabat, u subotu.
A kojin su se oružjima poslužili naši trgovci da bi otključali butige: dilili puste otkaze, urlali da furešti nemaju di kupovat, da je nerad nediljon kriv za recesiju u našoj ubogoj državici… Baš me zanima oće li sad zaposlit te radnike, oće li in taj dan platit duplo, oće li in dozvolit koji dan godišnjega na godinu, oće li se iljade turista razmilit po našin marketima po Mertojaku, Pujankama i Gripama kupovat patinu i kalodont, oćemo li sad odma izać iz krize… Talijanski turistički gradovi sakrivaju i tiraju supermarkete iz centra da turisti trošu u restoranima i mini-marketima di je sve skuplje skoro duplo. Umisto da smo vlasnike – jer o njima se radi - poslali di triba, mi smo mučali, mislili na svoj komod, na svoju linu guzicu. Na tri popodne kad nan ćefne kupit bananko u dućanu. Kad ne znamo di bi s ludon glavon, pa lunjamo po centrima – potrošit ćemo bar deset kuna – sve da ne bi slučajno doma u miru pročitali štagod pametno ili išli slušat morske orgulje u Zadar, malo svita vidili. Znan dičicu koja su prohodala u kaštelanskin trgovačkin megaturbocentrima; koju lipu uspomenu će imat na ti važan dan…
Sad radimo isto ka i za pušenje: mogli smo dogovorit da jednu nedilju radi jedan, a drugu drugi, da na benzinske pumpe ne moramo kupovat uloške i pive. Ne, mi to ne znamo, to je komplicirano. Nego mislimo sikiron; ili po moju ili nikako!
A šta moš, građanine moj. Malo toga, živimo u vrimenu kad je potrošaštvo postalo legalna droga, stvar za psihologe, slatka paralaža. Jeste li primijetili da od svih mista kojima se u svome življenju krećemo, samo u butige idemo baš svaki dan, dozu trošenja moramo ubrizgat! Jer tamo je nikad jeftinije, nikad šarenije i nikad nekvalitetnije. Nema druge, kofe u ruke ludi narode i troši, troši, troši. To svoje sirotinje. Bit će ti bolje. Pitaj gazdu ;)

Jaaa-viii se-e!

2009-06-01T15:37:00.000-07:00

evo ih. doplutale na mejlovima mediterana fotke noćne straže.

ko ne vidi dobro, ima i drugu, izbliže.

Splitsko stanje Keruma

2009-06-01T04:03:00.000-07:00

U mome gradu Kerum gradonačelnik. Voljon građana, prvi put. Uuuf brale, sad će bit trke. Iz Zagreba su me odma nakon izvještaja na televiziji počeli podjebavat; blago van se. Ka da su oni izabrali ne znan šta. Svi godinama kontra Bandića, a biraju ga četvrti put.
Nego, vratimo se mi ovamo. Splitski street-art je reagira istu noć: Marul je osvanija zapakiran u kerum-kese. Neka svak čita kako mu drago, ja bi autoru da nagradu grada za iduću Sudamju. Pravo u misto, u sridu!
A Izabranik se razbaca po gradu; skupija je pod ruku Joška Svagušu, u zoru je isprid Banovine nadgleda kad se dolazi na rađu, pa trk na kongres forenzičara, pa ko zna di...
Oće reć da je ozbiljan. Da ga zanima šta se i kako radi. Da će rasturit gradsku birokraciju. E to već malo teže. Bilo bi za početak dovoljno da ih natira da rade. Bar one koji ne rade.
Novinari očekuju da će ladit jezike na njemu; bit će cirkusa, dovoljno je samo da ga se prati u stopu. Samo me straj da se ne bi malo zajzaj... Ako komedije bude, a šefovi in narede da moraju šutit i sve pituravat ozbiljnin bojama (šta ne bi bilo prvi put) onda će bit sramote i kurvaluka neviđenoga.
Građani? Jedni su, pari mi se, u smrtnome straju. Drugi čekaju festival i sprdačinu. Baš ti će uskoro najglasnije njakat: 'Lipo smo van govorili...'
Virni mu glasači nadaju se da će žuti kamion vozit ulicama i bacat šolde i dilit zaposlenja. Ti će bit najtužniji kad se otrizne.
U kampanji san obiša skupove svih kandidata, nekih i dva puta, gleda sučeljavanja. Nisan čuja puno stvarnoga šta će Split dobit u slučaju da ih izaberemo. Ali san iza Kerumovih pozornica vidija puno faca koje ne bi volija vidit za volanon grada. Straj me njih, tih 'kerumića' koji velikome gazdi vire iz žepića i turaju se na prednje siceve.
Viđa san tamo i pročelnike raznih županijskih i državnih odjela, ureda, odsjeka i kutića, sve one sive miše koji minjaju stranke ka bičve da bi osigurali još četiri godine plaće. Šetkaju oni tamo, javu se kome poznatome, popiju žmul vina, za sriću i dobar rezultat... Glavno da ih vide i da ih se poslin site. Ako se ne site, oni će ih sitit.
Sluša san svađe rođene braće i sestara oko novoga poteštata.
- Uništit će grad – ronjali su jedni.
- Ako zna za se, znat će i za nas – bacali su se drugi.
A di je priča o vlaju i nevlaju. Razumin ih, ne misle na vlaje kolinon nego mentaliteton. To je rječnik starijih kvartova, tamo di su isto doseljeni Vlaji, ali su imali volju postat Splićani, u kategoriji ljubavi i poštovanja za misto di su se rodili i odgojili. Oni, ti vlaji od kolina, tvrde da su ih priglasali vlaji od naravi, neprilagođeni koje Kerum predstavlja. Ti se, kažu, ne žele ograđanit, nego grad minjaju po svome aršinu. Nije ni čudo šta in ide odlično kad ovi građanskiji građani boluju od kronične fjake i apatije.
Kolege mu poduzetnici šute, mislin da in je krivo i da su ljubomorni. Otvorili su put privatnicima u Banovinu na prošlin izborima, a sad ih niko ne šljivi. Strpljenja malo, vidit ćemo šta će ko dobit kad se bude dilila torta.
HDZ-ovce je ova pobjeda obradovala, Jerko Rošin prvi mu je zapljeska. SDP-ovce će još neko vrime pratit šutnja, sad se vesele ispod stola.
Političari će se već nekako snać, pa nać će oni zajednički jezik, već godinama surađuju s Kerumom. Zato ne triba nasidat na njihovu zabrinutost.
Ali znate šta, nije ni važan Kerum gradonačelnik u ciloj priči. Važnije je povirit u možjane grada, vidit šta je dovelo do ovoga, jer prije godinu dana ni on nije virova da ovo moguće, niti mu je bilo do katrige na Zvončacu.
Onda, šta je na stvari? Optimizam, vira u uspješnoga, iskrenoga, narodnoga, pokretača, božjega čovika? Razočaranje u političare, pila naopako, pobuna suburbija, sprd, splitsko stanje uma? Sve od toga, ma koliko se šokirali, ma koliko se smijali, i koliko god urlali onu dijagnozu od 'Partibrejkersa': 'Mi ne idemo nikud i ne radimo ništa, mi smo jedna velika hipnotisana gomila!'
Kerum je, 'hipnotisani' moj svitu, istina o Splitu 2009. godine.
S dosadnon ladovinon je svršeno, sad zaplivajmo. Kad smo već skočili!
P.S. I čestitajte čoviku, nemojte bit sitne duše!

Urbofolk

2009-05-18T03:25:00.000-07:00

U mome gradu Kerumu 40,21 posto, Ostojiću 34,72 posto. Ili tu negdi. Više me zanima kako je do toga došlo, jer smo nekako i pretpostavljali da će doć. Splićani su na ovi način rekli: 'Jebe nan se koje ste stranke, kojega veštita, čijega kolina. Puna nan je kapa nesposobnih političara koji ćićaju gradsko vime i govore fijeno. Neka bude Kerum, pa kud puklo.'
Jel to pametno? A šta ja znan... Pari mi se da je to ka udarac glavon u beton. Možda krepamo, možda se razaberemo. Split je opet izniman: posla je politiku u niku stvar, doveja je izbore do apsurda. Kerum je svima da mislit. Vidi se po finalu; na vrhu kampanje kompanjoni su postali SDP i HDZ. Najprije je Ostojić dobro razdrma Keruma s 'bilin prahon', a onda ga je i premijer Sanader optužija za bumbu i dugo spavanje. Bili prah može bit i brašno i vapno, ne nužno koka, a svaki se čovik ima pravo povremeno nabumbit. Ali iz toga se može vidit ko će s kin trčat drugi krug, i kome će se podapinjat noge. Priko interneta stiže anonimno pismo 'Istina o Kerumu', di mu se među ostalim zamira da ćevape voli zalit Dom Perignonom.
Iz toga se čita dalje: borba protiv Keruma, borba je za Grad. Za uglađene kontra razdrljenih, za one s bar malo kolina kontra doseljenih, za splitski đir kontra zabrdaškoga, za asimilirane kontra neprilagođenih. Urbana gerila juriša na folklorne skupine. Straj ih je kako će Kerum otvorit Splitsko lito, festival grafitera i skejtera, kako će primit diplomate, oće li svoj 'biznis plan' ostvarit priko leđa građana. Oće li nestat građanski Split. Kerumaši su in se iscerili: 'A di vam je taj Split?! I Get i Mejaši su glasali za Željka.'
Jedno je jasno: sidne li Kerum u katrigu poteštata, u Splitu počinje velika avantura. Na spas ili propast, niko sad ne može znat. Al da će bit smija i suza, sigurno je.

Ring i raja

2009-05-14T06:57:00.000-07:00

U mome gradu u zadnjih misec dana dva puta se ukazala Šjora Demokracija. Ona neka izvorna, profešuri bi rekli grčka, a skeptici da je ni onda nije bilo, ali je lipo čut. Nazovimo je mi mediteranska, a shvatimo je tako da se u dvoranu ili na pjacu skupi svit različitih struka, klasa i porijekla, pa pričaju šta in god padne na pamet, a ostali plješću ili in zvižđu. Prošlo je ili nije, nema trećega. Uz jedan uvjet: da beside pametno, da se držu teme i da se ne ponavljaju.
Prva je bija studentski plenum na Pravu; lipši prizor od petstotinjak mladih glava koje ne upadaju jedni drugima u rič, pokušavaju bit ozbiljni i nešto pametno reć, najlipša mi je slika ovega prolića.
Kome je pala ideja da se kandidati za poteštate suoče prid rajon na Peristilu, svaka mu čast. Točno u podne zazvonilo je sa svetoga Duje, a na pozornicu su se uspeli Ranko Ostojić i Ivan Kuret. Željko Kerum nije doša, jer da mu se ne da svađat. Stoji i ta, jerbo se ništa puno pametnoga nije ni čulo tamo. Da me poslin po ure ko pita šta nude ova dva u tamnin veštitima u ringu, koje su njijove ideje, u čemu će nan bit boje, i di će Grad profitirat, ne bi zna šta ću reć. Neman pojma. Od pustih riči, vike, upadica i glende, nisan upamtija ništa. Ili sam glup ili stvarno ne razumin politiku.
Ali ovi mi se komunalni sabor masu svidija. Je da su SDP i HDZ poslali svak svoju mašu, koje su se krivile, skandirale, pljeskale i unjkale, ali opet se skupila većina običnih građana željnih svoje fete vlasti. Kerum nije bija zaboravljen, pojavila su se petorica momaka u njegovin majicama i s žutin kesama, pa nan je bija u mislima. I baš je šteta da radi vježbanja demokracije nije doša, jerbo ova dva imaju sličnu priču: nije tako, nego vako i ko je više da dosad, a ko će manje uzest odsad. Ka da nismo u poltronan već vidili i jedne i druge. Samo, straj me da se nećemo usrićit ni ovi put, ma kojega da okrunimo. Nas cirkus tek čeka.
Vidilo se puno poznatoga svita na Peristilu, i bivše gradonačelnike Škarića i Buličića, nešto poduzetnika i profešura štrajkaša, dvostrukoga prvaka svita u bacanju papirnatih aviona Jocu Kozlicu, a najviše novinara. E, bili su i studenti, raširili su transparent tanke rime 'Politike mitom promjene guše, nezavisni studenti oboje ruše'. Mogli su i boje. I pod suncen u ćiverici falilo je još nešto: tribali su i građani moć postavljat pitanja. A vajalo je zvat i druge kandidate, ova tri su se baš namečili da među sobon izaberu šefa. Tako san na ovin izborima prvi put vidija i nešto za sebe: da političari stanu prid svit i rečedu šta imaju. A čeljad da njih pošalje u onu stvar ili in zaplješće. Srića bi bila totalna kad bi tako činili i poslin, kad usele u Banovinu. Po starome principu: tešta a tešta!

Borbena Sudamja

2009-05-06T12:20:00.000-07:00

U mome gradu Fjera. Poala sveti Dujko, s kojon smo batarelon ulizli u Sudamju ove godine. Ma jesi vidija, študenti su digli frku oko šoldi; najprin su jih svi falili, ali približili su se izbori, sad više ne vaja činit tumbule po državi. Pa su se dekani prometnili u đendare, izbacili ih na ulicu, a mlada pamet 'puf' stinan u ponistre. Ajde, to će ti bit drago, da u tvojima još jema špirita. Pa i ti si uzbunija cilu Salonu za dobre stvari, i još su ti glavu radi tega okinili.
Amo daje; carinici i radnici činu barufe po ulican; prvi ne žele radit vanka Splita, bit furešti u svome gradu, a druge furešti tiraju s posla.
Tri velike glave turadu se na poltroni za poteštata, na zna čovik kojega bi zamrčija od puste sriće. Još novitadi: Bačvice smo ti nasuli žalon, zadužili se za dvoranetinu koju ćemo ko zna kad napunit, betunirali ovo pinku zelenoga ča je ostalo, u novome Rodilištu ne rađamo, prid Matejuškon smo otkrili minsko poje... I najgore ča se moglo dogodit; Ajduk je upa u krizu, moglo bi mu izmaknit misto šampiona! Di si ti u ovemu šušuru, di je ta nebeska triska da nas probistri... Ništa nisi vidija?
A znan, kako ćeš vidit kad su i tebe deboto dokinuli. Prolazija si skoro sedamnajst vikova, baren jedanput na godinu priko grada, sve bi vižita, obaša, proćakula sa sviton, povonja, blagoslovija. A sad su te 'virni' službenici u slavu velike jubavi prema tebi i tvome gradu montirali na ovu falšu Rivu. Pa dok po Splita tebi piva u čast, druga polovica sedi na štekate i beštima. Tvoga procesjuna nima evo će bit i peta godina, a onih par koraka do Rive nosi te đakon, a ne više glavni biskup. Za umrit od smija; zamrsilo se, užgalo se, ne znamo više di nan je glava, ča činimo, ni di gremo. I tebe smo zamantali. Zato, Sveti naš, daj nas bugni tin svojin bagulinon u rebra. Vidiš da smo išli uprdec! A more bit da mi i ne znamo drugačije...

Filozofija bržole

2009-04-06T04:44:00.001-07:00

U mome gradu tiho, tiho. A vijesti iz Zagreba adrenalinske: neka smo i to dočekali. Mlada pamet, studentarija, propela se. Čak nije toliko bitno za šta prosvjeduju, važno je da in se u mozgovini dogodila električna reakcija i užgala se lampica za uzbunu.
'Nepravda! Nepravda! Na noge se!', zasvitlilo je u mudrin glavicama. I digli su se, zauzeli faks, blokali nastavu, pa čak i dil profešura nagnali da konačno kažu šta misle. A ko bi triba, ako oni neće; odgajaju se za slobodnomisleće, pa ako in nije pravo, nekako moraju reć. Napisat na zid. Razbit ponistru. Uzet megafon. Bilo šta, samo ne mučat. Šutnja za vrime nepravde je stanje najvećega poniženja koje čovik može proživljavat. A studentska šutnja za vrime nepravde je najcrnji mrak uma. Koja filozofika, a?
I baš lipo šta su se digli filozofi. Neka su i materijalni razlozi, tražu besplatno školovanje, ali kad jedanput nauče reć šta ih boli, valjda će uvik znat. I protiv bolonjskoga sustava, zaglupljivanja društva, robovlasničkog kapitalizma, okupacije prirode... Ima u nas materijala za prosvjede, mogli bi cilu godinu samo mitingašit.
Zagrebačkim pametnicama pridružile su se i zadarske, skupa s predavačima. I čekan, vrtin po netu, privrćen forume, pritišćen po teletekstu... Ali ništa. Di su? Šta čekaju? Nije mi jasno... Od splitskih studenata ni riči. Govorilo se 'ne možeš od građevinaca, tehničara, ekonoma i pravnika očekivat nadgradnju'. A to je bilo onda. Sad i Split ima filozofiju, akademije, medicine. Pari mi se, dvadeset iljad studenata. Mladih ljudi, u godinama za koje je prirodno da su buntovne. Da teže 'višem cilju'.
Da imaju svoj klub, radio, novinu, tribine, koji koncert. Dvadeset iljad glava koje niti vidiš niti čuješ da postoje.
Evo ih! Zadnji tekst o traženjima st-sveučilištaraca, nalazin u 'Slobodnu' od prije desetak dana: 'Splitski studenti bi u menzama veće bržole i Lino-ladu'.
Lipo. Odlučno. Revolucionarno. Ne more se gladan u rat s Ministarstvon. Pitan savjet od studenta.
- Vidi, Maslowljeva 'Hijerarhija potreba' na prvo misto stavlja fiziološke potrebe, ka spizu i vodu. Onda ide potriba za sigurnošću, pa društvene, osobne potribe, vlastiti razvoj...- uči me student Bašo.
- Maslow? Ma maslaš me. Onda su splitski studenti ispravni po svin znanstvenin nalazima...
- Ozbiljno. Puno ih radi nešto da bi mogli platit faks, nemaju vrimena za posvjede. A onda, svak misli na sebe, jer je takvo društvo. Ako misliš na druge onda si 'budala i neradnik'.
- Bome, lipa nauka. Onda su eurokrem i krafne isprid svega. I pet kuna materinih za kavu.
Naljutija me u dvi rečenice. A opet su u pravu. I Bašo i Maslow. Kako će splitski studenti bit drugačiji od okruženja. Mi šutimo i pizdimo sebi u bradu, dok nan ruše grad, gaze Rivu, nasipaju Bačvice, dave nas u neredu i betonu. Kad ti zločini svrše, onda se digne šačica zabrinutih, a oni sa štekata s materinon kavon prid sebon, mrse: 'Redikuli...'
Evo i Riječani najavili pokret otpora. Bravo Splite, ne daj se isprovocirat!

Prokurbative

2009-04-06T04:44:00.000-07:00

U mome gradu na smrt je bolestan jedan trg. U stvari, nikad pravo nije ni bija sasvin zdrav. Dilon je izgrađen 1867. godine, a dovršen pedesetak godin poslin. Središnja zgrada bija je lipi teatar, prvi splitski, dva puta većega kapaciteta od sadašnjega, s oko 1300 katrigi.
Ova je mediteranska pjaca, građena po uzoru na venecijanske Procuratie, završavala klasicističkon Monumentalnon fontanon, spomenikon vodi s Jadra koja je u vazda žedni grad dotekla poslin ijadu i po godin.
Bilo je zamišljeno da pod crveno-bilin kolonadan radi 28 butigi, a kad bude više pinez, da se natkrije krovon od cakla.
Je, malo sutra. Scenarij je iša ovako:
Teatar je izgorija 1881. godine, baš u vrime kad je tadašnji gradonačelnik Ante Bajamonti, koji je i poveja ovi projekt, izgubija vlast u Splitu. Tako kazalište nikad nije obnovljeno, nego su narodnjaci učinili novo, manje na Dobrome. Split je u ta doba ima deset puti manje stanovnika, a teatar je bija stalno pun. Danas? Pitajte one šta radu tamo...
Poslin je u tu zgradu uselilo kino Marjan, pa ga je kupija privatnik: kad otkrije da kina više ne donosu lovu, zatvorit će ga. Pa ćemo imat najveću butigu od postoli u Dalmaciji. Ne virujen da će bit kabare... A vi?
Butige nikad nisu proradile s unutrašnje strane, mada ideja ovakvih građevina to propisuje. Izila ih je Marmontova. Šta je najgore, kroz natkrivenu zapadnu stranu, zavidali su se štekati od hotela i picerije, a s istočne jednin dilon od pašticerije. Ko će ih ikad potirat od tamo?
S vrimena na vrime prilipi se kakvi šator ili žalostivi luna-park. To je sve šta smo uspili smislit. I zjog za balote i odbojku na salbunu. Bome, pravi sadržaji za jedan gospodski trg.
Fontana? E, o njoj se više sve zna. Njezino miniranje i mrvljenje u žalo uza zvuke armonike 1947. godine, isporučilo je Splitu dijagnozu jedne vrste ludila koja je jedinstvena u obitelji svitskih gradova. Rušu se spomenici, poprsja i logori, ali fontane... Ej?!
Da ta bolest ima i posljedice mi smo živa potvrda, još se svi političari boje spominjat Bajamontušu. Zašto?
Hotel Bellevue na varoškoj strani pjace jedini je kakav-takav sadržaj. Ali na šta sliči, jadna mu majka?! Ne zna se ni čigov je.
Vizavi se uglavila Porezna uprava. I to je ridak primjer u svitu da činovništvo guli narod iz prvoga reda do mora.
Ono šta se ne vidi, ali se ćuti, i po čemu je ovi trg bar kroz par lita probija tvrde granice komunističke Jugoslavije - festival mediteranske pisme - zauvik je zamuka. I boje mu je da muči i sića se onoga doba, nego da arlauče bez sluha i stila ka zadnjih dvadesetak godin.
Ka cukar na kraju; lani u ovo doba na nježni kameni pokrov umarširala je teška mehanizacija Sajma brodova i taštine. Šleperi i dizalice kalavali su višetonske betonske blokete po saližu. Ploče su upale, popucale, šef parade Vicenco Blagajić, obeća je popravit. Kako onda, tako i danas. Prijatelji baštine pisali su konzervatorima, oni su protestirali, a poteštat Ivan Kuret nije ni zucnija. Moga je poslat 'službe', a one popravit taj jad i račun odaslat 'Profectusu'. Ali ujija je vuk tovara.
Gledaš gradove kako se kurče s puno manjin nego šta mi imamo, ma ni mirit se ne mogu, ali pune su in prsi kad pričaju o svome. Obnavljaju, filozofiraju, skupo prodaju štorije. Mi? Evo odličnoga primjera; sori, užgi, minaj, razbij, ulupi, prokurbaj...

Tucanje po plažama

2009-03-03T04:17:00.000-08:00

U mome gradu kiperiraju se plaže. Počelo je s Firulama. Komunalci su novinarima prodali priču kako će se uz rub pitoreskne pješčane plaže, ili onoga šta je od nje ostalo, nabetonirat put širok četiri metra! To je šire nego tri dila dalmatinskih cesta. A za šta? Bokun šugamana i pješački prolaz. Ma dajte, lovite rake govnjare. Koliko je komunalcima stalo do Fira vidi se zadnjih godin; lažine je do kolina, tamo prema POŠK-u bespravno su nasute tone materijala i na njih postavljeni štekati, pa je nestala cila jedna plaža. Od tamo more navalja stine na salbun, staklo i škovace prosute su svugdi, totalan nered vlada. I onda se plažobrižnici site: betona, nalivat ćemo ka šta smo sve nalili. Ka šta su od Bačvica učinili betonske pontone sa sadržajima koje opisuje samo jedna rič: ciganluk.
Onda su se na Bačvicama jednoga petka popodne, kad su inspektori već na selima, a dežurni spavaju, pojavili kamioni puni žala. Poslala ih 'Splitska kupališta', koja bi se, ime in govori, tribali brinut da se kupamo u miru Božjemu i čistome moru. I zasuli Željezničara, ne salbunon, nego tucanikon, onin grubin, za temelje cesta. Pješčanu plažu zasipaju tonama tucanika! Pa čekaj, al to žalo neće more raznit po cilome pijesku? Kažu da se više ne smi uzimat salbun iz Neretve, pa nema za dohranu. Al ko je dohranjiva zadnjih par iljad godin, pa nikad nije nestalo pijeska? Možda san skroz glup po tome pitanju, ali volija bi znat...
Tili su nastavit na Ovčice i Firule, pa su stali. Štopa ih je gradonačelnik Kuret. Razabra je da u kriku prosvjednika - građana ima zrno pameti, i tako iznenadija sve oko sebe. Jer je inače Banovina bezgrešna, štagod mi mislili o kurbarijama koje se tamo smišljaju. Čoviku se učini, pa neka ga sto puta proglase konzervativnin i nestručnin, da sve šta splitski banovinski 'stručnjaci' taknu, ide u vražju mater, izgubi ono malo šuga, kap Mediterana, zrno dalmatinske ljupkosti u malenome. Ako još ne virujete, eto fotografije sa strane. Sliči li ovo na Bačvice kakvih se sićate od lani?!

Ajde ti znaj da se Željezničar ne zasipa da bi novi hoteli poviše Bačvica dobili plaže i digli gradaciju. Ajde ti znaj da se Fire ne šire radi onih temelja kraj skalinade koja vodi gori (čiji su, šta su). A možda je ipak samo prihrana...
Sve isto, plažobrižnici, ne spašavajte više ništa. Tucajte na drugin mistima.

Nju za gradonačelnicu!

2009-02-22T15:04:00.000-08:00

U mome gradu na vidiku su izbori. Sad je nova moda; više niko ne šljivi stranke, napet je samo prvi čovik. Dnevno bar pet puta u uvu isto pitanje – a za koga si ti?

Onaj šta te pita ima svoga kandidata, ali eto, želi čut i o ovima drugima nešto, jer nikad ne znaš… I šta reć? Ka i uvik – neman pojma! Tri su izbila na čelo svojih kolona; Kuret, Kerum i Ostojić, imena su koja će nan se do izbornoga kružića popet na vrj glave. Za svakoga bi moga nać sto dobrih riči i isto toliko loših. Svakome od njih zamiran puno toga, ali virujen i da svako mora dobit šansu, mora bar misec dana radit neki posal da bi znali kakvi je. To šta je Kerum poduzetnik ne mora nužno bit loše. I Ante Bajamonti je bija bogatun, likarstvon za koje se školova bavija se kratko. Draže su mu bile dionice i građevine, a računi mu nisu prolazili Austro-ugarske revizije, politički neprijatelji su ga optuživali za mutikaštvo. Pa je osta zapamćen ka poteštat koji je od prašnjave varošice učinija grad; donija mu vodovod, teatar, lukobran, plin, Prokurative… Zapleten u velike računice, svoje je bogatstvo spiska. I poslin su ga pljucali svi, od narodnjaka, priko zaljubljenika u cesara austrijskoga i kralja srpskoga, do komunista. Do danas se ništa ne zove njegovin imenon. E baš zato je meni drag.
Od Keruma, kojega ankete već sidaju u fotelju, ne bi bilo u redu tražit da spiska šolde na Split, jer bi mu sugrađani koje sad zapošljava ostali na ulici. Najviše me straj da ne koristi poziciju za svoje posle, to mu već nabijaju na nos. Ako ima soli u glavi to ne bi smija činit, jer bi onda prokocka imidž (kome drag, kome mrzak - nema ravnodušnih) osebujnoga poduzetnika. Ljudi koje bi on doveja u Banovinu isto nisu političari, a koliko su stručni samo on zna.
Kuretova ekipa je grozna, tek ćemo spoznat urbanističke zločine koje su napravili. A on sam nije loš, onako jedno tiho splitsko dite. Razumi se u jidra, vitre i more, zna reć par pristojnih besidi, ne izgleda ka lisac u kokošinjcu. Ma špirita mu fali, a bez toga ne moš užgat Splićane.
Ostojić je duže od njih u politici, malo je bija zastupnik norveškoga bakalara i hrvatskoga Sabora, malo je čuva gradsku imovinu, malo kačija žandarsku značku na prsi. Svačin se bavija, a najviše je iskočija ka izviđač, cili Split ga po tome zna. On o sebi:
- Mogao bih živjeti u kući u Dugopolju koju sam naslijedio od majke, ali živim u Splitu jer mi to odgovara.
Iz toga se čita odlučnost. Samo da ne plače po novinama ako ne bude izabran, ka za miston šefa od pulicjoti, kad ga je politika skinila. Ne bismo to opet izdržali. U tome slučaju ipak bi mu bilo bolje priselit u Dugopolje.
Eto trojke dosadašnjih, a moj kružić još nije učinija križić. Još zbog jednoga prijedloga: a zašto ne bi poteštatica bila Ona! Jedna lipa, draga, moderna i nadasve pametna ženska glava! Bar da je pametna, eto, sve drugo otpišite. Libela.org, portal za rod, spol i demokracija popisa je sve kandidatice i gradonačelnice u državi; ima ih Zagreb, Komiža, Dubrovnik, Bjelovar, Sinj, Rijeka, Šibenik… A mi zapeli na ova naša tri muška!
Split čeka magiju da bi se maka iz mriže dosade, apatije, nekvalitete života i loših (muških) uprava. Sve smo ih izvrtili, niko nije ima štapić. Možda je magija kod Nje. Ko je Ona? Ne znan, ali mora je bit. Split je dosad između svih priora i potestata, rektora, konzula, comesa i knezova, sudaca upravitelja, načelnika, predsjednika skupština i gradonačelnika, ima samo jednu šeficu, Gordanu Kosanović krajen osandesetih. U dvi iljade godin jednu! Daj, ti draga, ako ovo čitaš, kandidiraj se. Možemo mi volit Split koliko oćemo, o njemu filozofirat i potuć se za njega ako triba. Ali ovde reda može učinit samo ženska ruka, pamet, intuicija. Onda vidiš koliko nan je loše… Bolesnome ditetu triba mater.

Bili cirkus

2009-02-18T07:09:00.000-08:00

U mome gradu snig! I onda me naša studentska pametnica Nikola Bojić, s velikin snigovitin iskustvon iz Zagreba, telefonon pita: 'Jel taj snig čemu?'
Da jel čemu snig u Splitu?! Ovo šta nan je na krilima bure zalepršalo par centimetri, drugome bi mistu, tvome trenutnome školovalištu recimo, bilo ka izist bili namaz na kruvu, ali nama je festival! Sanremo, Rio, Cannes, koji oćeš. Oni odviju crveni tapet pa rade makakade, a nama pade s neba čisti, bili. Recimo, ovi put. Ima san ritku sriću dočekat ga u noći s utorka na sridu. Oko dva i po počela ga je bura zapuvavat u ponistre ka iz Bandićeva topništva na Sljemenu.
- Asti mater – reka san sebi – ovo će sutra bit cirkus, ladno je za popizdit, uvatit će se… I još je prije roskala kiša, tako da će i ledit!
Još san dva, tri puta izaša na ponistru, vidit moju Plakalušu i Gripe pod bilin praškon, i lega cereći se, ka dite kad zna da će mu sveti Nikola ujutro napunit bičvu. Cili Split rče i puše pod jorganima, koliko ih je sad bezbrižnih šta će sutra puzat okolo, vatat se di mogu i gobavi odit koračić po koračić. A među njima i ja. Jo da sad znaju šta in se sprema…
- Biće smija, biće svega – mantra san do sna, i navija mobitel malo ranije ujutro. Da se ne bi slučajno otopilo.
I nije. Bacija san pogled vanka. Bili krovi. Oni fiški, zdravi vonj, arja di neve… Brzo natrag u posteju, slušanje Radio Splita. E, to je snig u mome gradu! Jadran Marinković izvišćuje: ranjeni, razbijeni, stučeni, ne izlazite vanka ako ne tribate, ne vozite auta, u spizu šaljite mlađe, držite se za zide… Javlja u eter jedan šofer da svit ne hoda po trotoaru, nego po ulici di je razgaženo.
- Ne moren ni volan okrćat, javi da se maknu ća… - krivi se u slušalicu.
Ima još: na Hitni kirurški dolazu slomivenih udova i glava. Autobusi ne mogu vuć uzbrdo, ni skalavat se nizbrdo. Škole vraćadu dicu doma, neće ni sutra morat doć. Cestari su u šoku, posipadu di mogu, iznenadilo ih je. Ka i uvik. A pet dana prije su meteorolozi zvali baš ovakvo vrime.
Sad su javljanja dopisnika amatera sa škoja i iz Zagore. Svugdi isto, ceste ne radu, dica ostaju doma, pruge ne vozu. Šolta je ka i obično prošla najboje: put njih ne vozi trajekt, a nestalo je i letrike. Šta će in letrika, imaju deset centimetri sniga, neka se vanka vesele, kad će ga opet vidit… A šta bi u Splitu činili, tamo je tek ajme.
Dosta san čuja, triba izać dok ne dignu vojsku i svitu narede da se bez panike uputi u skloništa...
Kad je snig, vadin visoke postole sa čepima i špigetama od metra, koje su samo za snig, i zato su više od deset godin ka nove. Koliko je u nas sniga, možedu me i ukopat u njih, još ćedu sjat. Prije njih duge mudante i ski bičve, isto za najledenije dane, pa košuju i par džemperi. Plus dodatna oprema: kapa, rukavice, šjalpa. Ovo oblačenje traje po ure, isto ka astronauti kad navlače robu od folije za ić vanka varit svemirski brod.
Isprid kuće susida posipa skale s dva kila kuhinjske soli. Pametna žena. Govori mi kolega Petranović da je jutros njegova susida skale prid portunon prolila vrućon vodon. Da se otopi led. Pa kad se uvatija njezin, nisu mogli izać satima priko praga...
E, vanka nije lipo! Ona kiša i snig su se zaledili, pari se da hodaš po mokrome zrcalu. Mala falinga, i na tleju si, mrtav.
- Raširi ruke, stope spuštaj odozgar, drž se blizu zida, malo gujcu natrag da te ne itne na škinu, boje past na prsi, moš se onda dočekat na ruke – stara je splitska škola bontona na snigu.
Kad te neko zove dok voziš, samo mu zavičeš: 'Vozin!', pa prikineš. Sad odsičen: 'Odan, zvaću te!'
Tako san se, druže moj, dovuka do prve kave najbliže kući. Ludon srićon, eto busa; osamnajsticu nikor ne more štopat, nema toga Sibira.
U gradu je druga pisma, tamo se već prilično otopilo, pa je ostala bljuzga. Je ti Dioklecijan pametan, u ciloj je toploj Dalmaciji naša najtoplijih par stotin metri za učinit vikendicu oko koje se ne vata led. Pazar pust. Get pust. Kafići pusti. Pjaca pusta, Riva pusta, u Marmontovu ni Feđe Klarića. Šta je ovo, kuga sve pomorila…
- Bila su tri Japanca, jel moš virovat?! Inače niko pametan. Doma stat – izvistija je s periptera noncul Braco Crnogorac o vižitama na kampanel.
Po gradu tumaraju fotografi, ovo je njijov dan. Paun Paunović obeća je par umjetničkih, nikako kičave snigoviće, evo ti ih gori. I kapo ovogodišnje maškarade Željko Hajsok s pratnjon luduje. U Krnjevalu je cili Split navuka bilu masku. Obuka se u Moskvu.
Jedva san naša par ljudi za sest. Svi smo na medice i rakijice, triba nan antifriza, tanki su čaj i vrila čikolata za ledenu bajku. Triba li reć da se govori samo o jednome. I ponavlja Smojina baza kako je po snigu uvik on iša u spizu. Jer ako se Ona slomije, ko će kuvat?!
Ladno je. Bura pere uši. Smrznit će se ova vodurina po podu. Nebo je 'u jaje'. I sutra će padat, buretina će još puvat. Više nije smišno. A ti moj Nikola, da jel čemu…

Prokockani konfin

2009-02-17T12:01:00.001-08:00

U mome gradu se velika glupost dogodila prije 23 godine, u veljači 1986. Iz razloga, koje bi danas mogli smatrat opravdanima, stara familija, složna skoro dvi iljade godin, raspala se na Split, Kaštila, Solin i Zagoru. Tri dila velike splitske Općine smatrali su se zanemarenima (šta nije daleko od istine), pa su se voljon naroda otcipili. Sedan godin poslin utekle su i zadnje dvi ćere, Šolta i Podstrana.
Tako je Split vjerojatno i jedini veliki grad na svitu koji je sebi posika krila, satra korijene koji su ga u budućnosti tribali ranit. U to vrime nisu mislili na budućnost, pa je ona pokucala nama na vrata. Ne tribamo ić daleko; dok Zagreb grabi sve okolo sebe, baš ka i svaki grad u usponu, pa pribraja u svoj - Korčulani bi rekli – konfin, kilometrima udaljena naselja, sela i gradove ka Veliku Goricu, naš se Split lagano guši.
Ajmo u povist. Od pamtivjeka je Split, naslidivši Salonu, dopira do po Kaštili i do polovice Poljica. Prije 23 godine granice splitske Općine dosizale su do Boraje na zapad, pa duž Labina i Ogorja, na sjever do Pribuda pod Svilajon, na istok do Kotlenica, pa dalje priko Srinjina, doli Mosoron do Podstrane. Na moru je južnu granicu dilija s Vison, pravcen šoltanskoga posjeda.
E, to je već priča. Tu je bilo mista koliko oćeš za industrijske zone, trgovinu, turizam i šta ti god padne na pamet. Ne bi se uništila i iselila ova prekrasna mista i utiravali ljudi u betonske ćibe po splitskin kvartovima. Da je bilo pameti. Ali nije, Split ih je usisa, pineze ostavlja sebi, a po Zagori raspoređiva – kamenolome. Normalno da su se ovi jači pokupili čin su mogli, pa uzeli u dotu iljade kvadrata i sela koja su ih slidovala. Šta smo dobili brakorazvodon? Do dana današnjega, koliko god se vlasti trudile učinit Kaštila i Solin 'pravin gradovima', nisu se puno makli. Ostali su sedan sela i suburbij s nogama u antici. Zagora je više-manje di je i bila. Šolta i Podstrana pužu pomalo. Split se davi u betonu. Svita je sve više, padaju s neba, negdi tribaju živit, svaka se slobodna buža puni poslovno-stambenon magičnon smjeson i trgovačkin hramovima. Nabija se nogama i rukama, a sivi kvadrati s pogledon na ništa koštaju ka na Beverly Hillsu.
Svaki normalan grad ima industrijsku zonu. A di je splitska? Zakržljala okolo Sjeverne luke, ucrtana još tridesetih godin XX. vika, kad se usidrija Škver u Supaval, pa se nadožuntavala kroz socijalističku industromaniju, i na kraju prilila po ciloj Kaštelanskoj vali. Vrag je sve odnija devedesetih, i onda su nan se otvorile oči. More! Elitna stanogradnja na Stinicama, Brodarici, u Sjevernoj luci. Pa normalno, tamo nije ni misto fabrikama, jer će stambene zgrade tamo bit prvi red do mora, isto ka one na Žnjanu i Bačvicama! Samo će gledat na sjever, isto ka i Supetar, Mirca, Vis, Jelsa, Stomorska… Pa šta jin fali?
Koji je to grad bez industrije, onda? Kažu današnji vođe; nama je Dugopolje industrijski trbuj Splita. Je, aha! Ol će Dugopolje Splitu dat svoj nabubrili proračun?! U infrastrukturu su na račun industrijske zone uložili 140 milijuna kuna! Ej Miki, koja je to lova! Za razliku od Splita izgradit će - bez da ih zasvrbi - stadion za pet i po iljad gledalaca. Digli su novi vatrogasni dom, napravili prostora za 80 pogona, imaju dnevnu novinu, gradit će akvapark i hotele, stipendiraju i sponzoriraju na sve strane, ne znaju di će s pinezima… Falu se da su investitori tamo ulili oko tri milijarde kuna, sve na tri ijade i nešto stanovnika. A Splićani ih mogu samo gledat, i to priko jednoga grada, Solina, i još jedne općine, kliške. Daleko je Splitu dugopoljski trezor, a nema ruke kojima bi ga dobavija.

Nebo deri, šolde žderi!

2009-02-02T05:39:00.000-08:00

U mome gradu puno velikih novitadi u malo vrimena.
Betonon je tapecirana Riva, bageron sorena Parna mastiona na Prvoboraca (ona obla plava slova nikad neću zaboravit), peron priseljena novina iza Klisa, kruzeron nadožuntan porat, pobunon pacijenata spašena ambulanta na Mertojaku da ne bude klinika za konzumeriste, ravnateljen Marasovićen strasno napumpano Rodilište da bude veće od bolnice s onin staklenin drobon, arhitekton Rošinon zazelenjen i nabubren hotel Marjan. Izvučen iz Kerumova rukava Joker, pa napunjen kinima, modon i sviton. Rektoron Pavićen su studenti istirani iz restorana u centru, a ministron Primorcen su utirani u Kampus. Uz poštovanje starih užanci u gradnji; vidi se da će bit isti Get. Zrakon se prema njima pruža most sa Splita3.
Librima je napunjena nova biblioteka na Pojišanu. Minama su štopane operacije na Matejuški, jubavi mojoj. A do nebesa se zaorija Klerikat fratarski na Trsteniku, brzo, najbrže, da je zaboravija na zemaljsko i nema pristupne ceste. Premijeron Sanaderon je vraćen Dračevac za nove građevinske magle. Poduzetnon mišalicon nabetonirano je još novih zgrada, poslovno-stambenih, i još će. Uništeno je radi toga nešto parkova i ledina, i još će. Na sve to diglo se nešto naroda, par stotina. A oće li još i kad će, nikome nije jasno.
A svima, baš svima je jasno di smo primili najveću stvar; u škversko debelo crivo zabili smo dvoranu, najveću našu ikad. Najskuplju ikad. Najgrublju ikad. Po meni, a to onda nije obavezno mislit. Možete mislit šta oćete, a ja samo ono šta san vidija, čuja, pročita, taka.
Samo dvorana košta 50 milijuna eura, a sve skupa 140 milijuna. A parkiraš kilometar dalje, oko Poljuda i po Skalicama. Kad se malo u njoj bolje osvrneš, to je ka jedan betonski oblik 'nešto' sa katrigama na slaganje i guranje. Doli teren, gori ekran, i to je to. Najsmišniji mi je VIP-salon. Fini pjati, kamarjeri, šampanja, kavijar. I njima su povrj glave te cijevi od govan i letrike, ka i nama u dvoranu. Koja narodna pravda!
Onda, sve mi pari kupljeno u Kineza; prvo šta san ubra je da ni pisoari nemaju bar onu malešnu oznaku proizvođača pri vrju, koju fiksiraš dok pišaš. Isto je i s lavandinima, hodnicima, nalivenin podima, pašamanima od sirovoga željeza, plastičnin konfekcijskin stolicama. Izvanka obložena u ruzinavu mrižu, iznutra oblipljena instalacijama.
Nije meni krivo da imamo novu dvoranu, krivo mi je da imamo novu ovakvu. I svrbe me te puste nule koje će građani plaćat trideset godin. Najam je po zlato - kad nema Thompson šoldi, a on već odavno može pitat pošto Split - ko će od pivačke sitneži skupit te puste pare. Jedino bi moga Zlatko Sudac, on čini i veće stvari. Da je on prvi uliza u nju ove zime, možda se ne bi ulegle tribine. Ako su se uopće ulegle, jer gospodari tvrde da ništa nije bilo. Ono šta su evakuirali svit koji je platija biljete, šta su je prikrili lancunima i stavili ispod potpornje je ništa. Niko nije vidija. Ka ni krov zagrebačke dvorane koji bi se moga prosest ako padnu na njega tri pahulje više. Ka ni odlipljeni pod na svitskome polufinalu.
Sad ćemo vidit kako ćemo je punit ubuduće. Oćemo sto posto bude li mukte upad. Jer za karte od 300 kuna malo će ih se grijat u Lori...
Kad si unutra lipo je, toplo, nekako smo stisnuti, odma je lakše, javljaš se poznatima.
'Eeej brale, eej, alo, neka smo i ovo dočekali...' 'Koje Gripe, a? Jebo starudiju.'
A di su moje Gripe, oni bili galeb... Pa još kad kažu da je bolje nego prije. Pa normalno da je bolje kad je zadnja dvorana napravljena prije 30 godin, i do danas je ostala ista. Staromodna, ali duševna. Uostalom, šta joj fali?!
Ova u Lori srićon je ukopana, pa ne strši. Bit će kompletna kad joj se prilipi trgovački hram. I za dolče – neboder, najviši u Dalmaciji. Sto metri u zrak, miljun kvadrata! Koja srića, sve će se splitske firme unutra moć utirat. Kampanel od crnoga stakla u slavu božanskoga kapitala vidit će se iz Italije, kad ono učine bura. Itnit će se onda moć splitskoga barjaka na daleko. Ili će se viti, il ga neće biti!